Kada je brak između kralja Aleksandra Karađorđevića i princeze Marije ugovoren, beogradski zvaničnici su se bacili na spremanje venčanja i uređenje grada. Organizacija je poverena našem proslavljenom komediografu Branislavu Nušiću, tada upravniku Umetničkog odseka Ministarstva prosvete.
Svadba je zakazana za 8. jun 1922. i to u relativno kratkom roku, a bilo je potrebno sve spremiti za dolazak velikog broja stranih zvanica. Osećala se i blaga histerija, naročito među onima ubeđenim da će stranim gostima, naviklim na raskoš, u Beogradu nešto nedostajati.
Samo nekoliko dana pre svadbe sva je štampa brujala da u Beogradu neće biti dovoljno benzina za sve goste na svadbi, a ni hrane za magarce koji su korišćeni za vuču. Hroničari beleže da je Nušić “ubedio nadležne da bez benzina neće biti ni svadbe, pa neka oni vide šta će, i da je izdejstvovao da Ministarstvo vera naloži kaluđerima manastira u Rakovici da dopuste da se seče granje, da magarci ne lipsaju…“
Kako se svadba bližila, Beograd je vrvio kao u košnici. Zabeleženo je da je predstavnik Portugala stigao tri dana pre nego što je najavio i da za njega jednostavno ni u jednom beogradskom hotelu nije bilo mesta!
On se onda, s gomilom prtljaga, smestio pred najluksuzniji hotel “Srpski kralj” i tu, na suncu, zaspao. Kad je to čuo Nušić, lično je urgirao da se čoveku nađe smeštaj jer je ovaj došao da u ime portugalske vlade bude gost na svadbi, ali i da posle svečanosti otvori diplomatsko predstavništvo.
Bilans je na kraju delovao skoro nestvarno – 24 sata uoči venčanja u Beograd je doputovalo više od 20.000 ljudi!
Na kraljevsku svadbu u Beogradu svoje izaslanike poslale su mnoge države. Predstavnike su poslali čak i Persija, pa i daleki Japan, a doputovao je i gost iz Austrije, sa kojom je do pre četiri godine Srbija ratovala.
Jedini kojima je bio zabranjen dolazak bili su Bugari – sećanje na zločine koje je nad Srbima počinila ova vojska tokom Prvog svetskog rata bilo je još uvek suviše sveže i očigledno jače od diplomatske etikecije.
