Bilo je nekoliko ubistava koji su se desili u “ono Titovo vreme” koji su itekako uzburkali tadašnju SFRJ. Jedno od njih je svakako i osveta oca Rada Đukića za ubistvo osamnaestogodišnje ćerke Branke.
Branka Ðukić (18) iz sela Meteha kod Plava pošla je 2. septembra 1975. godine da se upiše u četvrti razred gimnazije u Peći. Istog dana po podne vratila se autobusom na Čakor i, pošto je autobus saobraćao samo do vrha planine, jedan deo puta morala je da pređe pešice.
Presreli su je Rustem Hasanmetaj i Gani Kurmehaj iz okoline Peći i pokušali da je siluju. Uspela je da im se otrgne i pljune jednog od njih, ali su joj oni, dok je bežala, pucali u leđa.
Narednog dana tim putem je prošao njen otac Rade Ðukić i našao mrtvu ćerku, za koju je verovao da je u Peći. U naručju ju je preneo do kuće. Ubice su brzo otkrivene i krajem godine izvedene pred sud u Bijelom Polju.
Poricali su krivicu, a njihovi roditelji u svojim iskazima napadali su sud i miliciju. U nastojanju da sačuva idiličnu sliku o međunacionalnim odnosima u zemlji, jugoslovenske vlasti obavile su ovo suđenje medijskom tišinom, a predsednik suda nije dozvolio ulazak publici u sudnicu iako je pred zgradom bilo nekoliko stotina revoltiranih ljudi.
Poslednji dan suđenja bio je 4. decembra 1975. godine. Dok su ih pretresali na ulazu u sudnicu, Rade je viknuo policajcu: “Makni mi se s očiju, zašto me gnjaviš, dosta me zla ubilo, a ti me još pretresaš. Vidio si juče da nemam ništa, zašto me mučiš?!”. Policajac se povukao i odustao od pretresanja, ne sluteći da je Rade ušao sa napunjenim revolverom.
U trenutku kad je advokat jednog od optuženih u završnoj reči zatražio oslobađajuću presudu, Rade Ðukić, koji je do tada ćutke pratio proces, izvukao je pištolj koji je u sudnicu uneo sakriven ispod pojasa i sa dva metka ubio Rustema Hasanmetaja.
Onda se mirno predao miliciji i rekao: „Drugačije nijesam mogao“. Ispostavilo se kasnije da se dugo spremao za ovaj čin – čak je i smršao da bi pištolj mogao da sakrije ispod rebara.
U nekim delovima Jugoslavije građani su peticijom tražili slobodu za Rada Ðukića, a advokati Veljko Guberina i njegov mlađi kolega Milan Vujin prihvatili su se njegove odbrane – besplatno.
Prvostepeni sud kvalifikovao je ovo delo kao „ubistvo iz bezobzirne osvete“ i odmerio mu kaznu od osam godina zatvora, ali je Vrhovni sud Crne Gore prihvatio zahtev odbrane da se Ðukiću sudi za „obično ubistvo“, pa je osuđen na pet godina. Pošto je do trenutka donošenja ove odluke već bio izdržao pola kazne, Rade Ðukić je pušten kući.
