„Cena slobode je večna budnost.“ Tomas Džeferson
Piše: Aleksandar Đurđev, predsednik Srpske lige
Prof. dr Marko Parezanović pripada onoj retkoj vrsti srpskih bezbednosnih stručnjaka koji nisu samo teorijski razumeli prirodu savremenog hibridnog, mrežnog i informacionog rata, već su se protiv njegovih najsavremenijih i najinovativnijih zapadnih metoda aktivno, uspešno i neposredno borili u praksi. Upravo zato njegova knjiga „Hibridni rat — od doktrine do prakse“ nije samo naučno i stručno delo, već i svedočanstvo čoveka koji je bio na jednoj od najvažnijih linija odbrane srpske države u vremenu kada se protiv Srbije nisu koristili samo klasični politički pritisci, već najmoderniji modeli obojenih revolucija, mrežnog ratovanja, psiholoških operacija, informacionih kampanja, digitalnih manipulacija, veštačke inteligencije, softverskih sistema za upravljanje masama i razgranatih mreža uticaja unutar medija, nevladinog sektora, akademske scene, politike i delova državne uprave.
Zato je paradoksalno, ali i duboko simptomatično, da je čovek koji je u praksi pokazao sposobnost da prepozna, razume i zaustavlja najsavremenije oblike hibridnog delovanja, pomeren na nove dižnosti, čime je država lišena jednog od svojih najboljih stručnjaka za upravo one pretnje koje danas postaju centralno pitanje nacionalne bezbednosti. Ako je ijedna država u Evropi imala nesreću da se suoči sa najsavremenijim modelima obojenih revolucija, upravljanja masama, digitalnih manipulacija, spoljnog političkog inženjeringa i mrežnog rata, onda je to Srbija. Ako je ijedan bezbednosni sistem bio primoran da se bori protiv najnovijih metoda hibridnih operacija, onda je to srpski sistem bezbednosti. A ako je iko unutar tog sistema bio uspešan i uspeo da stekne znanje, iskustvo i operativno razumevanje tih procesa, onda je to prof. dr Marko Parezanović.
Knjiga „Hibridni rat — od doktrine do prakse“ zato dolazi u pravom trenutku. Ona objašnjava vreme u kome živimo, vreme u kome se politički, medijski i bezbednosni sukobi sve ređe vode klasičnim sredstvima, a sve češće kroz informacione operacije, psihološke kampanje, ekonomske pritiske, sajber prostor, medijske narative, nevladine strukture, digitalne platforme i pokušaje oblikovanja javne svesti. Posebna vrednost ove knjige leži u tome što složenu temu hibridnog ratovanja približava široj javnosti na razumljiv, jasan i analitički utemeljen način. Umesto senzacionalizma, površnosti i teorija zavere, Parezanović nastoji da pokaže mehanizme putem kojih savremene države, obaveštajne strukture, medijske mreže, nevladine organizacije i različiti centri moći deluju u savremenom svetu. On pokazuje da se savremeni ratovi sve manje vode tenkovima, avionima i frontovima, a sve više kroz svest, percepciju, identitet, institucije i sistem vrednosti jednog naroda.
Izdavač Milorad Vučelić je s pravom naglasio da ova knjiga „otvara um“, jer čitaocu pruža uvid u različite oblike hibridnog delovanja i objašnjava kako se savremeni sukobi vode daleko od klasičnih bojišta. Rezecent akademik Darko Tanasković je ukazao da se svet nalazi u periodu dubokih geopolitičkih promena i da je razumevanje hibridnih operacija postalo neophodno za svaku državu koja želi da sačuva političku samostalnost, nacionalni identitet i institucionalnu stabilnost. Osnovna poruka Parezanovićeve knjige jeste da je znanje najbolja odbrana od manipulacije. Društvo koje razume mehanizme hibridnog delovanja teže postaje žrtva spoljnih pritisaka, organizovanih kampanja i pokušaja destabilizacije. Narod koji ume da prepozna mehanizme spoljnog uticaja daleko je otporniji na pritiske, manipulacije i pokušaje razaranja sopstvenih institucija. Upravo zato ova knjiga prevazilazi okvire klasične bezbednosne literature. Ona nije samo stručna studija iz oblasti nacionalne bezbednosti, već i važan doprinos širem društvenom razumevanju izazova XXI veka. U vremenu kada se granice između mira i rata, informacije i propagande, politike i bezbednosti sve više brišu, ovakva dela dobijaju poseban značaj jer pomažu čitaocima da prepoznaju procese koji oblikuju savremeni svet i mesto Srbije u njemu.
Istorija obaveštajnih službi i strateških studija pokazuje da neka od najznačajnijih dela iz oblasti bezbednosti nisu pisali samo univerzitetski profesori, već ljudi koji su bili neposredni učesnici događaja. Memoari Alana Dalsa, direktora CIA tokom jednog od najburnijih perioda Hladnog rata, i danas se čitaju kao dragocen izvor za razumevanje američke strategije. Isto važi za Markusa Volfa, legendarnog šefa obaveštajne službe Istočne Nemačke. Slično mesto u ruskoj strateškoj misli imaju dela Jevgenija Primakova, čoveka koji je istovremeno bio naučnik, obaveštajac, diplomata i predsednik vlade. Nijedan od ovih autora nije postao važan zato što je ponudio samo novu akademsku teoriju. Njihova vrednost ležala je u sposobnosti da iskustvo pretoče u znanje i da čitaocu približe način na koji se državna moć zaista oblikuje, brani i koristi. Ako se Parezanovićeva knjiga posmatra iz tog ugla, onda njena memoarska dimenzija jeste jedna od njenih najvećih prednosti. Parezanović nije posmatrao procese o kojima piše iz biblioteke ili univerzitetskog kabineta. On je tri decenije aktivan u bezbednosnom sistemu. Takvo iskustvo daje perspektivu koju je nemoguće steći isključivo akademskim radom. Naravno, takva perspektiva ima ogromnu vrednost. U ozbiljnim državama upravo se zbog toga sa pažnjom čitaju svedočanstva ljudi koji su bili deo sistema, jer ona otkrivaju mehanizme koji često ostaju nevidljivi u formalnim dokumentima i naučnim raspravama. Posebno je značajno što Parezanović temu hibridnog rata ne posmatra izolovano, već u širem civilizacijskom, tehnološkom i geopolitičkom kontekstu. On ukazuje na krizu tradicionalnih vrednosti, na rast informacionih tehnologija, na sve veću ulogu veštačke inteligencije, na značaj digitalnih platformi i na opasnost od manipulacije svešću čitavih društava. U tom smislu, njegova knjiga postaje upozorenje državi da se ne sme uspavati, i priručnik društvu da mora naučiti da prepozna nove oblike pretnje.
Sun Cu je pre više od dve hiljade godina zapisao: „Poznaj svog protivnika i poznaj sebe, pa nećeš strahovati od ishoda ni stotinu bitaka.“ U XXI veku, međutim, najveći izazov nije prepoznati neprijatelja na bojnom polju, već razumeti procese koji deluju ispod praga klasičnog rata. Upravo tu počinje značaj Parezanovićeve knjige. Ser Aleks Janger, bivši šef MI6, rekao je da obaveštajni rad ne može sprečiti svako zlo, ali može skratiti ratove i spasiti živote. Vilijam Berns, bivši direktor CIA, naglašavao je da je razumevanje namera podjednako važno kao i razumevanje sposobnosti. Džordž Kenan je upozoravao da najveća opasnost može biti naše sopstveno nerazumevanje sveta onakvog kakav zaista jeste. Pjer-Mari Galoa je govorio da se prva bitka uvek vodi u ljudskom umu. Jevgenij Primakov je smatrao da je najmoćnije oružje savremene države sposobnost strateškog predviđanja. Sve ove misli vode ka istom zaključku da država koja ne razume svet u kome živi ne može uspešno da brani ni svoju slobodu, ni svoje institucije, ni svoj narod. Zato je knjiga Marka Parezanovića važna. Ona nije samo analiza savremenih pretnji, već poziv na budnost, znanje i strateško mišljenje. U srpskom slučaju ova tema ima posebnu težinu. Srbija je konzervativna zemlja, sa narodom koji u velikoj većini živi u vrednosnom sistemu zasnovanom na porodici, veri, tradiciji i nacionalnom interesu. Ali njena politička, medijska, akademska i nevladina scena često ne odražava tu strukturu društva. Umesto toga, u javnom prostoru dominiraju uski ideološki krugovi, liberalne elite, mreže uticaja i grupe koje često funkcionišu sinergetski, iako se formalno predstavljaju kao suprotstavljene. Zato je razumevanje hibridnog i mrežnog rata u Srbiji više od bezbednosne teme.
To je pitanje političke kulture, nacionalne samosvesti i sposobnosti naroda da prepozna ko zaista oblikuje njegovu stvarnost. U Srbiji se često stvara utisak da je u toku veliki sukob vlasti i opozicije, ali dublja analiza pokazuje da se u mnogim slučajevima radi o fingiranom sukobu unutar istog ideološkog i interesnog okvira. Jedna liberalna elita u vlasti i druga liberalna elita u protestima često stvaraju privid iskrenog sukoba, dok u suštini deluju unutar istih vrednosnih i mrežnih koridora. Kada se pažljivo pogleda ko donosi odluke, ko oblikuje narative, ko dominira medijima, NVO sektorom, delom akademske scene i političkim prostorom, vide se isti krugovi, iste biografije, iste ideološke škole i isti neformalni koridori uticaja. Ovo nam je na vreme razjasnio Lao Ce: „Ne postoje delatnosti u kojima špijun ne bi bio koristan.“ Zato se u Srbiji stalno menjaju politički akteri, ali se politika suštinski ne menja. Upravo zbog toga je Parezanovićeva knjiga važna jer ona daje intelektualni i bezbednosni alat za razumevanje tih dubljih procesa. U aktuelnim protestima, kao i u brojnim političkim procesima, ima mnogo iskrenih ljudi koji žele bolju budućnost. Ali pravac tih procesa često formulišu najorganizovanije, ideološki profilisane i mrežno povezane grupe. Najglasniji nisu uvek većina. Najvidljiviji nisu uvek najbrojniji. Najorganizovaniji često preuzimaju ulogu tumača čitavog društva. To je jedan od osnovnih mehanizama mrežnog rata da manjina koja ima organizaciju, resurse, medijski pristup i spoljnu podršku može da stvori utisak da govori u ime većine. Zato je pravo pitanje Srbije danas da li će većinski konzervativni narod konačno dobiti politički uticaj koji mu pripada.
Srbiji nije potrebna zamena jedne liberalne elite drugom. Srbiji je potrebna politička artikulacija konzervativne većine naroda. Dok god politički prostor kontroliše uski krug ideološki sličnih ljudi, bez obzira da li su formalno u vlasti ili protestima, ogromna većina građana ostaće bez svog stvarnog glasa. U tom kontekstu, prof. dr Marko Parezanović nije samo autor jedne važne knjige. On je predstavnik one vrste državnog i nacionalnog znanja koje Srbija ne sme da odbaci. Njegovo iskustvo, njegova analiza i njegova sposobnost da prepozna savremene oblike hibridnog delovanja predstavljaju resurs od nacionalnog značaja. Država koja se lako odriče takvih ljudi ne slabi njih, već samu sebe. Knjiga „Hibridni rat — od doktrine do prakse“ zato je mnogo više od prikaza jednog bezbednosnog fenomena. To je knjiga o prirodi moći u savremenom svetu. To je knjiga o tome kako se države napadaju bez objave rata. To je knjiga o tome kako se narodi demorališu, institucije podrivaju, javnost zbunjuje, elite regrutuju, a svest oblikuje. To je knjiga o tome zašto sloboda ne može opstati bez budnosti. Srbiji su danas potrebni ljudi koji razumeju da se nacionalna bezbednost ne brani samo na granici, već i u medijima, školama, univerzitetima, kulturi, digitalnom prostoru, institucijama i javnom mnjenju. Srbiji su potrebni stručnjaci koji znaju da prepoznaju hibridne operacije pre nego što njihove posledice postanu vidljive. Srbiji su potrebni ljudi koji razumeju da se država ne ruši uvek udarom spolja, već često postepenim slabljenjem iznutra.
Prof. dr Marko Parezanović je jedan od retkih srpskih stručnjaka koji je to razumeo na vreme. Zbog toga njegova knjiga zaslužuje pažnju, njegovo iskustvo zaslužuje poštovanje, a njegov rad zaslužuje javnu afirmaciju. U vremenu kada su napadi na ljude koji su branili državu često deo šireg mehanizma diskreditacije, neophodno je jasno reći da Srbija ne sme da se odriče svojih najboljih ljudi. Zato je ova knjiga važna. Zato je njen autor važan. I zato je srpska nacionalna budnost danas ne samo potreba, već uslov opstanka. Najveća snaga hibridnog rata nije u novcu, tehnologiji, medijima ili organizacijama koje se koriste kao njegovi instrumenti. Njegova najveća snaga leži u nesposobnosti ili nevoljnosti onih koji bi trebalo da brane državu da jasno imenuju aktere i procese koji se pred njihovim očima odvijaju. Hibridni rat počinje da pobeđuje onog trenutka kada nosioci vlasti prestanu da govore istinu o prirodi sukoba u kome se nalaze. Upravo zato se čini da se suština savremene srpske krize ne nalazi u sukobu vlasti i opozicije, niti u sukobu različitih političkih programa. Što duže posmatramo strukturu političke moći u Srbiji, sve je jasnije da se ne radi o klasičnom ideološkom sukobu već o delovanju različitih segmenata istog vrednosnog i interesnog kruga. Jedna liberalna elita nalazi se unutar državnog aparata, druga unutar protestnih struktura, medija, nevladinog sektora i dela akademske zajednice. Formalno deluju kao protivnici, ali veoma često funkcionišu unutar istih ideoloških koordinata, istih mreža uticaja i istog pogleda na društvo i državu. Zato nije slučajno što se u Srbiji decenijama menjaju politički akteri, a suštinski politički i vrednosni obrazac ostaje isti.
Srbija je, međutim, u svojoj suštini konzervativno društvo. Ogromna većina njenih građana živi u sistemu vrednosti koji počiva na porodici, veri, tradiciji, nacionalnom identitetu i državnom interesu. Upravo zato najveći politički problem Srbije nije pitanje ko će pobediti na sledećim izborima, već da li će većinski narod konačno dobiti političku artikulaciju koja će zaista predstavljati njegove vrednosti i interese.
Najveća pobeda hibridnog delovanja u Srbiji nije u tome što su stvoreni protesti, političke krize ili medijske kampanje. Najveća pobeda leži u tome što mnogi unutar samog sistema vlasti nemaju hrabrosti da javno priznaju da deo državne strukture njihivih partijskih kolega, deo političke elite i široka mreža zapadno povezanih aktera u institucijama, medijima, nevladinom sektoru i akademskoj zajednici godinama deluju u pravcu oblikovanja političkih procesa koji odgovaraju istom zapadnom ideološkom modelu. Dokle god se o tome bude govorilo šapatom, a ne jasno i otvoreno, dotle će prostor za hibridno delovanje ostati široko otvoren i uspešan. Zato je možda najveća vrednost knjige prof. dr Marka Parezanovića upravo u tome što nas podseća da se nacionalna bezbednost ne brani samo na granicama države već i u sferi ideja, informacija, obrazovanja, kulture i javne svesti. Narod koji ne razume procese koji oblikuju njegovu stvarnost lako postaje objekat tuđih interesa. Narod koji razume mehanizme delovanja postaje sposoban da samostalno odlučuje o sopstvenoj budućnosti.
Zato borba za Srbiju nije pitanje smene jedne elite drugom. To je pitanje da li će većinski narod konačno dobiti snagu, samopouzdanje i političku artikulaciju koja odražava njegov identitet i njegove interese. To nije kratkoročna politička akrobatika. To je dugoročna borba za ispravljanje dubokog strukturnog problema srpske politike. A svaka ozbiljna borba počinje istinom. Istinom o tome ko smo, šta branimo i protiv čega se zaista borimo. Neka Srbi budu u poslušanju Jamamota Cunetomoa: „Čak i ako izgleda izvesno da ćeš izgubiti, uzvrati udarac.“
