Dobinik NIN-ove nagrade za roman “Karota” Darko Tuševljaković rekao je da se posle proglašenja oseća ushićeno, pomalo zbunjeno i umorno zbog pažnje koje dobija. Tuševljaković je rekao Tanjugu da mu je drago što je žiri NIN-ove nagrade doneo odluku konsenzusom.
“Karota” sadrži neke autobiografske elemente, pošto je Tuševljaković u romanu “pošao od sebe”, što, kako navodi, ne radi uvek, ali je postojala potreba da se nakon dosta godina vrati svojim sećanjima i pozabavi se njima.
“Pošto nisam sklon autofikciji i potpunom prenošenju autobiografskog u roman, bilo je potrebno da se tema slegne u meni i da osetim da sam u stanju da od sirovog materijala napravim nešto što je moje i nije moje”, rekao je pisac. Tuševljaković je rekao da zamišlja književno delo tako “da na kraju jeste piščevo delo, jer je izašlo iz njega, ali to nije u potpunosti pisac”.
U romanu “Karota” Tuševljaković je priču smestio u neodređeno sadašnje vreme, a glavni lik se vraća u grad u kome je odrastao da proveri neka svoja sećanja, da zaokruži nezaokruženu priču u svojoj glavi. “Vi u gradu veličine Zadra 1990/91. godine ceo grad je bio vaš. Zaista smo lutali svugde i želeo sam da zabeležim trenutak te slobode koju dete tog uzrasta, u gradu te veličine, u to vreme može da oseti”; naveo je Tuševljaković. Prema njegovim rečima, ta sloboda je iz razloga detetu delom i nerazumljivih, ukinuta i “neće više ni biti u tom gradu”.
“To je trenutak preloma za svakog, a za odrasle verovatno i strašniji, zato što su osvešćeniji po pitanju razloga zašto se sve dešava”, istakao je pisac. Dodavši da je u tim okolnostima “dete možda delom zbunjeno i šokirano, ali ide kuda ga porodica vodi”, Tuševljaković je primetio da tek kasnije počne na drugi način da razmišlja o sebi iz tog vremena.
Tuševljakovič je, kako kaže, i sam krenuo naknadno, kako godine odmiču, sve više da razmišlja o tome, što je bio jedan od razloga da ispriča tu priču. “Zanimala me ta tačka preloma. Mnogi ljudi su u raspadu zemlje doživeli da živote koji su živeli naprosto prekinu. Kad se silom prilika nađate na drugom terenu, gde govor nije isti, privikavanje nije privikavanje, već počinjanje ispočetka”, ocenio je pisac. Podsetivši da se “kod nas svakih 50 godina neki rat”, Tuševljaković je dodao da “to nije daleko od istine, nešto tu stalno vri”.
“Sad vri svugde, svet se izvrnuo naglavačke. Kod nas rane, čak i ako imaju prirodnu priliku da zacele, nema kad da to urade. Vrlo rano dođe do prilike da se otvore i nastanu nove”, ocenio je Tuševljaković. Prema njegovim rečima, “ima istine u tome da stalno potenciranje izvesnih priča dovodi do to toga da su određene stvari stalno podgrejane”.
Tuševljaković je rekao da dok piše nikad aktivno ne razmišlja o čitaocima, jer je to kontraproduktivno i desi se da zablokira. Navevši da mu je kao piscu najvažnije da uđe privremeno u zonu gde funkcioniše po načelu – samo on i tekst, Tuševljakovič je dodao da se to desi kad je dovoljno odmoran i ima vremena. “To je najbolji osećaj na svetu. Kad izađete iz toga, bukvalno je kao da ste se probudili. Nešto se magično desilo u tom vremenu.
Dok pišem ne razmišljam ko će to čitati, ali kad ne pišem neizbežno je da budete svesni da će to neko čitati”, rekao je pisac. Tuševljakovič je priznao da mu u glavi dok je pisao “Karotu” nisu kao čitaoci bili tinejdžeri, iako bi voleo da ga čitaju, jer nije siguran koliko bi ih to zanimalo i koliko je to njihova tema. “To možda nije loše, koliko god kontraproduktivno zvučao.
Možda nije loše da ih neke stvari odavde ne zanimaju. IIi da čitaju iz čiste znatiželje koja nije opterećena nečim drugim”, rekao je pisac. Intuitivno Tuševljakovič, dok piše, kako navodi, ima u vidu čitaoca njemu bliskog po starosti, premda ne isključuje mlađe ljude, jer ne sumnja da bi njegov tekst mogli pročitati i doživeti u najbitnijim stvarima. Govoreći o novom dobu digitalnih revolucija i veštačke inteligencije, Tuševljaković je rekao da pripada generaciji koja se drži konzervativnijih pogleda, iako ostavlja prostor da se pojmovi i njihova značenja mogu menjati.
“Za mene je normalnost kad ste u stanju da ostanete sami sa svojim mislima makar neki deo dana. Kada ste u stanju da vodite razgovor sa sobom na miru makar 15 minuta dnevno. Ako to niste u stanju pitanje je koliko normalnosti tu ima”, ocenio je pisac.
Tuševljaković je dodao da je to važno, pošto će ljudi “vrlo malo oslonca naći van sebe, jer istina oko nas ima toliko da postaje besmisleno”. “Filter ćete napravi jedino tako što ćete se okrenuti ka sebi, pa malo razmisliti šta je vama bitno, šta želite. Postrojiti malo sam sa sobom stvari u glavi, pa na osnovu toga prihvati ono što dolazi spolja”, rekao je pisac.
Tuševljaković kaže da je za pisanje romana, kao dugačke forme, potrebna određena disciplina, trening, zanatska umešnost, istrajnost, i to je dugačak i zahtevan proces. “Kratka priča je ipak nešto što će ako ništa drugo vremenski biti manje zahtevno. Ali ne samo vremenski, ona je ipak kamernija forma od romana. Što ne znači da je lako napisati dobru kratku priču.
Naprotiv”, ocenio je. Navevši da je prirodan put razvoja pisca da krene od kratke forme ka dužoj, Tuševljaković je primetio da postoje odlični romansijeri čije su kratke priče samo dobre, a isto važi i za izvrsne pisce priča u slučaju romana. Tuševljaković je rekao da je kao čitalac veliki zaljubljenik žanrovske književnosti horora, fantastike i krimića, ali je odrastao i na glavnotokovskoj književnosti.
