Nušićev sin Strahinja Ban bio je takođe deo stvaranja istorije, poginuo je u Prvom svetskom ratu, imao je samo 19 godina, bio je jedan od 1300 kaplara.
U mnogome je podsećao na svog oca, a ostala su i pisma koje je sa fronta slao voljenoj devojci i porodici. Kad se prijavio otac ga savetuje da malo pričeka, a Strahinja pita Branislava: “Kojim pravom odvraćaš mene kada si tuđu decu 1908. upisivao u dobrovoljce?”I bez premišljanja prijavljuje se kao dobrovoljac. Bio je ranjen, pa je vraćen u Skoplje, ali zahteva da se vrati na front.
Te 1915. godine bio je teško ranjen u borbi kod Požarevca, a pismo mu je nađeno u džepu od šinjela:
“Dragi Ago, ne žali za mene. Ja sam bio na braniku otadžbine za ostvarenje onih velikih naših ideala koje smo svi mi tako složno propovedali 1908. godine. Ne kažem da mi nije žao što sam poginuo, osećao sam štaviše da bih mogao budućoj Srbiji korisno da poslužim, ali, takva je sudbina. Deda, mama i ti oprostite mi. Gitu i Mimu pozdravi. Tvoj sin Ban”.
Na poleđini koverta, bilo je napisano: “Molim onoga, koji me nađe mrtvog, da ovo pismo neizostavno preda adresatu.”Vest o smrti voljenog sina potpuno je slomila Nušića, koji dugo posle toga nije izlazio iz kuće niti pisao komedije.
