Vladika Nikolaj Velimirović veoma poštovao ruski narod i cara Svetog Nikolaja Drugog Romanova. U svojoj besedi, izgovorenoj jula meseca 1932. godine u Beogradu, govori kako su nas Rusi mnogo toliko zadužili u Prvom svetskom ratu da Srbija vekovima neće moći da vrati taj dug prema njima, ali da ćemo učiniti bar nešto za njih ako im budemo saveznici u sreći i tuzi
Ubrzo posle mučeničke smrti (1918) ruskog cara Nikolaja Drugog Romanova u srpskom narodu se spontano pojavilo masovno ubeđenje da Srbi ne smeju da zaborave kako je ruski car zbog bratske ljubavi naša dva naroda ušao u rat za Srbiju 1914. godine – rat u kome je izgubio državu, krunu, porodicu i život.
Žrtvovanje Nikolaja Drugog Romanova i osećanje srpskog naroda prema Rusiji na najbolji način iskazao je Vladika Nikolaj Velimirović, u Beogradu na dan Svetog Ravnoapostolskog Kneza Vladimira Ruskog, 1932. godine.
„Savest naša nas primorava da plačemo kada Rusi plaču i da se radujemo kada se Rusi raduju. Veliki je dug naš pred Rusijom. Može čovek biti dužan čoveku, može i narod narodu. Ali dug, kojim je Rusija obavezala srpski narod 1914. godine tako je ogroman, da njega ne mogu vratiti ni vekovi, ni pokoljenja. To je dug ljubavi, koja svezanih očiju ide u smrt spasavajući svog bližnjeg. Nema veće ljubavi nego ko položi dušu svoju za drugove svoje – to su reči Hrista. Ruski car i ruski narod, nepripremljeni stupivši u rat za odbranu Srbije, nisu mogli ne znati da idu u smrt. Ali ljubav Rusa prema braći svojoj nije odstupila pred opasnošću i nije se uplašila smrti.
Smemo li mi ikada zaboraviti, da je ruski car sa decom svojom i milionima braće svoje pošao u smrt za pravdu srpskog naroda? Smemo li prećutati pred Nebom i zemljom, da je naša sloboda i državnost koštala Rusiju više nego nas? Moral svetskog rata, nejasan, sumnjiv i sa raznih strana osporavan, ispoljava se u ruskoj žrtvi za Srbe u jevanđeljskoj jasnosti, nesumnjivosti i neosporivosti. A motiv samoodricanja, nezemno moralni osećaj pri žrtvovanju za drugog – nije li to prilepljenje k Carstvu nebeskom?
Rusi su u naše dane ponovili kosovsku dramu. Da se car Nikolaj prilepio k carstvu zemnom, carstvu egoističnih motiva i sitnih računica, on bi, najverovatnije, i danas sedeo na svom prestolu u Petrogradu. Ali on se prilepio k Carstvu nebeskom, k Carstvu nebeskih žrtava i jevangeljskog morala; zbog toga se lišio glave i on sam i njegova čeda, i milioni sabraće njegove. Još jedan Lazar i još jedno Kosovo! Ta nova kosovska epopeja otkriva novo moralno bogatstvo Slovena. Ako je neko na svetu sposoban i dužan to da razume, to Srbi mogu i obavezni su da razumeju. Blaženi vi, plačući u te dane sa Rusijom, jer ćete se s njom utešiti! Blaženi vi, tugujući sada sa Rusijom, jer ćete se sa njom uskoro i radovati.“
Car Nikolaj Drugi je bio izuzetno omiljen u našem narodu, a posle njegove smrti Srbi su ga obožavali i smatrali svetim. Za Srbe je Nikolaj Romanov bio sveti mnogo pre nego što je došlo do njegove zvanične kanonizacije – 2000. godine.
Iz pisma Cara Nikolaja kralju Aleksandru
„Dokle god bude i najmanje nade da se izbegne prolivanje krvi, svi moji napori biće upereni u tom cilju. Ako i pored naše najiskrenije želje u tome ne uspemo, Vaše Veličanstvo može biti uvereno da Rusija ni u kom slučaju neće ostati ravnodušna prema sudbini Srbije!“
