- mart je proglašen Danom sećanja na ubijenu i stradalu decu Srpskog Sarajeva a 2018. u dvorištu Osnovne škole “Sveti Sava” u Istočnom Sarajevu, podignuto je i spomen-obeležje posvećeno najmlađim stradalnicima. Upućujemo apel i molbu svim sveštenim licima u Srbiji, Crnoj Gori, Republici Srpskoj, Federaciji BiH, Republici Hrvatskoj da 11. marta u svojim mesnim crkvama organizuju molitveno sećanje na decu Istočnog Sarajeva, najmlađe žrtve rata. Već pet godina pred spomen obeležjem u Lukavici se služi parastos za nedužne žrtve i školski čas kojima prisustvuje relativno mali broj ljudi i uglavnom je reč o roditeljima i članovima porodica nastradale dece. Zato bi regionalno obeležavanje ovako važnih događaja doprinelo jačanju međusobne solidarnosti, empatije i kulture sećanja.
Kada govorimo o datumima vezanim za poslednji odbrambeno-otadžbinski rat, smatramo da 11. mart predstavlja najznačajniji dan oko kojeg se svi moramo okupiti i poslati važnu poruku. U jeku ratnih sukoba koji potresaju našu planetu i u kojima živote gube oni najneviniji, želimo da se kroz sećanje na decu Istočnog Sarajeva sačuva uspomena na njihove prerano ugašene živote i tragične sudbine ali i da se pošalje poruka da rat nikome ne donosi dobro i da se takve tragedije više ne smeju ponavljati u budućnosti. Iako nisu ni znala šta znači rat, ova nevina deca ubijena su samo zato što su nosila srpska imena, zato što su bili Srbi po nacionalnosti, zato što su se krstili a ne klanjali, zato što su ispovedali pravoslavnu veru. Svesni činjenice koliko su srpske žrtve poslednjih ratova zanemarane i zaboravljene smatramo da bi zajedničko okupljanje i molitva doprineli učvršćivanju sećanja i podizanju svesti o važnosti obeležavanja ovako značajnih datuma.
Tokom rata ubijeno je šestoro učenika OŠ “Sveti Sava”, a veliki broj njih je ranjen. Prema još uvek nepotpunim podacima na području Sarajeva je ubijeno i stradalo 156 dece srpske (i drugih nacionalnosti). Za ostalu decu se još uvek vrše provere budući da se na popisima nalaze deca sa drugih područja BiH, čak i ona iz hrvatskih sela i gradova u srednjoj Bosni koja su stradala od muslimanskih granata, a koja su podlegla povredama u bolnicama Istočnog Sarajeva ili su izgubila živote tokom trajanja rata pod nekim drugim okolnostima.
Dan 11. mart nije izabran slučajno; nažalost, tog dana 1995. ubijene su devojčice Nataša Učur /10/ i Milica Lalović /11/, čije su tragične sudbine postale sinonim stradanja dece na području Sarajevsko-romanijske regije. Nataša i Milica ubijene su 11. marta 1995. godine, za vreme primirja, snajperskim hicima, dok su se igrale ispred zgrade u naselju Grbavica. Krvnička ruka muslimanskog snajperiste, oko puno mržnje i pucanj u detinjstvo prekinuli su poslednju igru lastiša Milice i Nataše. U bolnicu Kasindo prva je dovezena Nataša, a lekari su konstatovali surovu preciznost snajperiste. Nakon nje, i Milica. Doktor Slavko Ždrale svedoči da nije bilo mogućnosti da prežive krvnički napad.
- Konstatovali smo da se radi o teškim povredama glave, da je došlo do oštećenja koštanoga dijela glave i mozgovine, da su povrede smrtonosne i djevojčica je izdahnula za nekoliko minuta. Neposredno poslije toga, u bolnicu je došla i Lalović Milica rođena 1984. godine smrtno stradala na Grbavici takođe od metka. Nikakve mogućnosti nije bilo za pomoć, djevojčica je već bila mrtva – opisao je ranije doktor Ždrale.
U vreme kada su djevojčice ubijene na snazi je bilo primirje koje su nadgledali francuski i ruski mirovnjaci. Zašto su snajperisti 101. brigade tzv. Armije RBiH i pored postignutih dogovora ubijali srpsku decu u Grbavici, pitanje je za komandante te jedinice, koje je do danas bez odgovora. Pravda, teška ali dostižna, i dalje ne kuca na vrata ožalošćenih porodica.
Najmlađa učenica OŠ “Sveti Sava” bila je sedmogodišnja Zorica Divčić koja je bila upisana u prvi razred a koju su u Ozrenskoj ulici ubili pripadnici muslimanske vojske dok se igrala u stanu. Samo dan pre nego što je trebala da preuzme svedočanstvo o završenom školovanju ubijena je i Dijana Ćosović /16/. Ubio ju je muslimanski snajperista a njeno svedočanstvo i danas stoji u školskoj arhivi. Tokom bombardovanja naselja Vrace ubijen je dvanaestogodišnji Goran Bozalo /12/ dok je petoro njegovih drugara zadobilo teške i srednje teške povrede. I Vlatko Lale /15/, učenik OŠ “Sveti Sava” ubijen je tokom napada muslimanske vojske na naselje Grbavica.
Najveći broj dece (43) ubijen je na području opštine Ilidža o čemu je pisao i više puta govorio pokojni hirurg primarijus dr Miodrag Lazić. Deca na Ilidži su ubijana granatama, snajperima a neka su i masakrirana. U muslimanskim logorima u Hrasnici i Butmiru bio je zatočen veliki broj dece a registrovani su brojni slučajevi silovanja i zlostavljanja žena i devojčica srpske nacionalnosti. Jedna od prvih žrtava snajperista bila je Snježana Jović, devojčica od 15 godina, koju je zločinački hitac usmrtio na licu mesta 31. maja 1992. na Ilidži. Na Ilidži je živela i Gordana Govedarica, devojka od 17 godina, koju je iste godine usmrtio muslimanski snajper na ulici. Ilidžanci se sećaju i jedne devojčice koju je usmrtio snajper dok je sedela na terasi svoga stana. Bojan Stijak je imao samo 17 godina kada je njegov mladi život 1. maja 1995. prekinuo okrutni muslimanski snajperista. Dečak je ubijen na Ilidži i to na školskim stepenicama dok je čekao da počne čas. Prohladnog 26. oktobra 1992. tzv. armija BiH ispalila je nekoliko granata na autobusku stanicu na Ilidži, usled čega je poginulo sedamnaest a ranjeno 33-oje srpskih civila. Najmlađa žrtva ovog masakra bio je Grgić Slađan, dečak od 14 godina. Na Ilidži je od bošnajčke granate poginuo i jedanaestogodišnji dečak bošnjačke nacionalnosti Damir, a u bolnici “Žica” od posledica teškog ranjavanja preminuo je i Ivo, šestogodišnji dečak hrvatske nacionalnosti. On je teško ranjen granatom od strane bošnjačke vojske. Kako je dr Miodrag Lazić pisao u svom dnevniku, zbog smrti ovog malenog dečaka plakalo je čitavo osoblje kao i drugi pacijenti.
Ispovest Rade Dragičević iz Donje Bioče kod Ilijaša ekranizovana je i poslata u svet. Zahvaljujući tome, danas je gotovo svako upoznat sa svirepim ubistvom devetogodišnje Mirjane Dragičević. Nju su silovala i ubila trojca vojnika tzv. armije BiH pred očima majke koja je i sama teško ranjena. Nakon iživljavanja nad nevinom devojčicom zločinci su ispalili nekoliko hitaca u malu Mirjanu i usmrtili je. Među počiniocima je bilo i mudžahedina ali domaćih sarajevskih Bošnjaka. “Imala je devet godina, kada su je uvukli u kuhinju. Dozivala me je kratko: majko, majko….. Posle tog prvog muslimana ušao je drugi, pa treći. Nisam je više čula. Valjda se dete onesvestilo… Onda je odjeknuo rafal i znala sam da su je ubili. U mene su takođe ispucali rafal, ali eto, ja živa. Šest meseci su me lečili na VMA.” – ispričala je Rada svoju priču medijima. Ipak i pored mnoštva dokaza, zločinci nikada nisu procesuirani. Prilikom napada muslimanskih vojnika na selo Ledići kod Trnova, masakrirano je 24 civila. Među njima je bilo i četvoro dece: Dragomir Tešanović (10), Danijela Tešanović (12), Slađana Vasić (13) i Milun Tešanović, star samo sedamnaest meseci. Malom Milunu je svaka kost bila slomljena! Ni za ovaj zločin niko nije odgovarao! Jelenka Subotić toga dana je ostala bez ćerke, zeta i dvoje unučadi. Danijela Tešanović je imala 12 a Dragomir samo 10 godina. “Svi su tu u Ledićima i pobijeni, tučeni i streljani…sve je posmatrao jedan dječak od 12 godina. Vidio je kako je moja Danijela ljubila koljena muslimanskim vojnicima i vikala “nemoj čiko molim te”. Ipak, muslimanski vojnici nisu imali milosti prema Danijelinim molbama. Streljali su je zajedno sa bratom, roditeljima i ostalim meštanima.
- jula 1992. u Sarajevskom naselju Velešići muslimanski vojnici su izvšili masakr nad šest članova porodice Ristović. Zločinci su upali u porodičnu kuću Pere Ristovića i na svirep način prekinuli živote nevinih ljudi, među kojima je bio Danilo Ristović, dečak od četrnaest godina.
Na području Ilijaša je ubijeno 30-oro dece. Tanja Bodiroga (13) je ubijena muslimanskom granatom na Bogojavljenje 1993. a Rajko Trifković (16) je masakriran sa roditeljima i još tridesetak meštana 10. juna 1992. prilikom napada muslimanskih vojnika na selo Čemerno. Slađana Milanović je imala samo 14 godina kada je u proleće 1994. njen mladi život prekinuo okrutni muslimanski snajperista i to dok se devojčica vozila biciklom. Srpski primarijus, doktor i književnik Miodrag Lazić bio je četiri ipo godine (1992-1996) ratni hirurg dobrovoljac u Srpskom Sarajevu a u svojoj knjizi “Dnevnik ratnog hirurga” opisao je stradanje male Slađane:
“28. april 1994 – Svi u trenu na nogama, pred vratima bolnice. Koga će izneti iz kola? Po kolima prepoznaju odakle stižu – Ilijaš. Uvek pomislim – samo da nije dete. Ali iznose dete. Bledo, plavih usana, velikih plavih očiju, plave kosice slepljene uz obraze. Odnekud je tu bila kamera, televizija. Snimaju. Ovo je sva istina o tragediji srpskog naroda. Dete od trinaest godina, lepa devojčica, Slađana Milanović., Pogođena snajperom dok je vozila bicikl, sa daljine od tristo-četiristo metara. Ko je pucao u dečiju dušu? Mogao je na nišanu da vidi njene plave oči, njenih dvanaest – trinaest – četrnaest godina, kad je pucao u karlicu i razneo život. Borba za njen život. Operaciona sala. Gde je granica između života i smrti? Iskustvo mi neumoljivo govori da se plave oči gase. Operacija. Otvaram trbuh. Gejzir krvi. Srce je stalo. Masiram ga, ponovo radi. Velikom krpom kupim krv iz trbuha i cedim napolje, podvezujem krvne sudove, zaustavljam krvarenje, prešivam creva. Tehnički, posao završen, ali život je otišao. Osta još samo da se plave oči potpuno ugase. Nesrećni otac i majka čekaju ispred Intenzivne nege. Govorim im istinu. Otac plače, udara se šakama po glavi, majka sedi šokirana i izgubljena. Otac mi ljubi krvave klompe i moli za život svog deteta. Dižem ga, kažem da sam sve učinio. Bilo je 20 časova. Dva sata ujutru. Smrt. Saopštavam roditeljima. Trenutak tišine, a onda vrisak. Urlik bola! To mi je stalno u glavi, na javi i u snu. Taj vrisak bola, gubitak poslednje nade – neopisiv trenutak. Njega se uvek plašim. Još jedno dete je mrtvo. Još jedna tuga, bol u duši svih nas. Kako izdržati?”.
Na području Ilijaša ubijeni su i Slađan Antunović (6), Danijela Damjanović (13), Biljana Kuvač (17), Milenko Trifković (12), Snežana Mijić (14), Dalibor Vanovac (17), Slobodan Golubović (13), Nedeljko Kravljača (16), Siniša Đukanović (15), Višnja Bajić (10), Igor Kisić (14), Jadranka Samardžić (16), Mladenko Mičić (15), Miodrag Lalić (16), Ninoslav Macanović (17) i mnogi drugi.
Srpska deca su ubijana i ranjavana na školskim igrlalištima, u parkovima, na terasama, ulicama, u stanovima…Dečak Srđan Jovljević imao je samo devet godina kada je ubijen snajperom sa položaja tzv. Armije BiH. Njegov otac je bio kurir u opštini Srpsko Novo Sarajevo a tog tragičnog dana nedavno se prisetio sveštenik Vojislav Čarkić. – Davno je to bilo, pa ne mogu tačno da se sjetim, ali mislim da je bilo 1992. Znam da se zvao Srđan. Pogodio ga je snajper sa hotela Bristol na području Šopinga ispred radnje sa jufkama. Samo što je izašao iz zgrade, snajper ga je pogodio. Bio je brisani prostor gdje je pogođen. Priletio sam. Meni je umro na rukama. Dosta je djece tako ubijeno”, priča Čarkić.
- jula 1995. bošnjački vojnici su u Alipašinom Polju ubili tročlanu porodicu Đorem. – Oni su na televiziji odmah javili kako je porodica Đorem poginula od “četničke granate”, međutim patolog je utvrdio da je maloj Magdaleni razbijena lobanja tupim predmetom, a da su Božo i Hena ubijeni iz automatskog oružja – ispričala je više puta medijima Ranka Mičić, najbliža srodnica ubijene porodice Đorem. Mičići su nakon Dejtona prebacili i sahranili posmrtne ostatke porodice Đorem na pravoslavnom groblju u Lukavici. Tako su nažalost Božo, Hena i petogodišnja Magdalena nakon nekoliko godina ipak “stigli” na slobodnu teritoriju kojoj su se tako dugo nadali…ali nažalost svih nas, ne živi!
Ne blede ni sećanja na malenog Marka Mihića kojeg su ratni vihor i zla sudbina prerano odveli anđelima. Njegova porodica izbegla je iz ratnog Sarajeva 1995. godine a novo prebivalište pronašli su u mestu Pavlovac kod Istočnog Sarajeva. Maleni Marko je imao samo 21 mesec kada je izgubio život. “Nismo ga stigli ni slikati…” – rekao je sa setom i tugom Neven Mihić, koji nikada nije upoznao svog starijeg brata.
