Na današnji dan 1946. godine, na montiranom staljinističkom procesu, u zgradi garde na Topčideru, u Beogradu, osuđen je prvi gerilac okupirane Evrope i jedan od najodlikovanijih srpskih vojnika u istoriji, general Dragoljub “Draža” Mihailović.
Neposredno pre izricanja presude Titovog staljinističkog suda, naš čiča Draža je ovako priveo kraju svoju završnu reč. Ovo su i poslednje reči Draže Mihailovića (osim onih koje je izgovorio svojim komunističkim dželatima, a koje nemamo zapisane):
“…Opčinjen zapadnom demokratijom, ja nisam hteo 1941. godine da počnem tu gde su Sovjeti počeli 1917. godine.
Ja sam uvek bio za to da ne budem nikome pretpostavljen, kao neko ko teži diktaturi. Uvek sam smatrao da treba i odgovornost deliti. Jasno mi je da ovog časa protiv sebe imam jake konkurente, komunističku partiju, vičnu svemu, koja ostvaruje svoje ciljeve, bez kompromisa. Ali, ko se silom služi, od sile i strada. Sumnjičite me za sve i svašta, ali ja sam te sreće bio i pre vas. Pod svojom, ne samo pod tuđom vladom…Do samog kraja verovao sam da sam bio na pravom putu…Sudbina je prema meni bila bez milosti, pošto me je okrutno ubacila u svoje vihore. Mnogo sam hteo, mnogo sam preduzeo, mnogo verovao. Zato su svetske bure i oluje odnele i mene i moje delo. Krst koji sam svesno poneo nisam do kraja ispuštao. Spustiću ga tamo gde treba da nam bude novi početak. Vreme i prilike bile su protiv mene. Neka sud uzme u savesnu ocenu sve što sam naveo, istine, potomstva i istorije radi. Ja znam da pobednici u jednom ratu, bio on nacionalni ili građanski, nemaju mnogo milosti prema pobeđenima. Znam i to da je moja savest mirna jer nema ljudske jedinke, a kamoli šefa jedne gerile, koja bi na mom mestu bolje čuvala i očuvala svoju savest i svoju dušu i svoju dužnost.”
