Njegova svetost patrijarh Pavle rođen je 11. septembra 1914. godine u Kućancima kao Gojko Stojčević, a preminuo je 15. novembra 2009. godine.
Bio je primer istinske vere, dobrote, mudrosti, skromnosti, duhovnosti. Za njega se sa punim pravom može reći da je bio moralni i duhovni autoritet mnogih u Srbiji, autoritet je stekao poštovanjem i ljubavlju. I ovako je govorio.
“Obavezni smo i u najtežoj situaciji da postupamo kao ljudi i nema tog interesa, ni nacionalnog ni pojedinačnog, koji bi nam mogao biti izgovor da budemo neljudi”, govorio je patrijarh Pavle koji je rano ostao bez roditelja pa se o njemu i bratu Dušanu brinula baka Draga i tetka, najstarija očeva sestra.
“Proći će sve, ali duša, obraz i ono što je dobro ostaje zauvek”, isticala je njegova svetost koja je još kao dete boravila u manastirima provodeći u njima letnje raspuste.
Osnovnu školu je završio u Kućancima, gimnaziju u Tuzli i Sarajevu, u Beogradu više razrede Šeste beogradske gimnazije, Bogoslovski fakultet i dve godine na Medicinskom fakultetu.
Foto: Instagram
Postavši patrijarh svoju mudrost je rado prenosio drugima i često je pričao o ljubavi:
“Ljubav je najviša vrlina. Sve što čovek deli sa drugima smanjuje se, osim ljubavi. Što je više dajete, više je imate”.
Doticao se i dobrog i lošeg u ljudima.
“Ne branimo se od tuđeg zla, zlom u sebi…. Čuvajmo se od neljudi, ali se još više čuvajmo da mi ne postanemo neljudi”, isticao je patrijarh koji je pre monaškog života radio kao veroučitelj, a pre nego što ga je Srpska pravoslavna crkva proglasila poglavarem radio kao episkop raško-prizrenski.
Foto: Instagram
I podsećao nas je:
“Čovek ne može da bira vreme u kojem će se roditi i živeti; od njega ne zavisi ni od kojih roditelja, ni od kog naroda će se roditi, ali od njega zavisi kako će on postupati u datom vremenu: da li kao čovek ili kao nečovek, bez obzira na to u kom narodu i od kojih roditelja”.
Umeo je da nam poruči:
“Bog nas je stvorio ljudima i traži od nas da to i budemo. Nema takvih vremena u kojima to ne bi mogli biti i ne bi bili dužni da to budemo”.
Foto: Instagram
I učio nas onom najvažnijem:
“Kada bi se svi držali ljubavi, ova zemlja bi bila raj. Ali kad bi se svi držali bar onog što je malo manje od ljubavi – jer, ljubav je veza savršenstva – kada bi se makar držali principa ‘što želite sebi, to činite drugima; što ne želite sebi, to ne činite drugima’, onda bi zemlja, ako ne bi postala baš raj, bila blizu raja”.
Na čelu SPC bio je od 1990. dо 2009. godine, kada je i umro, 15. novembra.
Brojne priče prepričavaju se o životu patrijarha, a iz svih događaja koje su opisali svedoci isijavaju osnovne poruke pravoslavlja, neokaljanog, izvornog, kakvo bi trebalo da bude i u dušama svih koji sebe smatraju ne vernicima – već ljudima.
Foto: Instagram
I sam početak patrijarha Pavla u SPC ukazivao je kakav će biti.
Toliko je, pričano je iz sveštenih krugova, bio skroman da ni u manastiru dugo nisu znali da je izabran za episkopa.
Nikada nije imao kola ni telefon…”Kome sam potreban, neka mi piše”, govorio je.
Beograđani su patrijarha Pavla susretali na ulici, u tramvaju, autobusu…
Idući u crkvu na Banovom brdu i usred leta koristio je gradski prevoz. Pratilac mu je jednom predložio da ne ide autobusom jer je vruće, a autobus prepun ženskog razgolićenog sveta. Patrijarh mu je odgovorio “Znate, svako vidi ono što želi.”
Foto: Instagram
Jednom prilikom, dok je sam išao uzbrdo trotoarom ulice Kralja Petra, u kojoj je sedište Patrijaršije, sustiže ga, u najnovijem modelu “mercedesa”, sveštenik jedne od najpoznatijih beogradskih crkava. Zaustavio je automobil, izašao i obratio se patrijarhu:
“Vaša Svetosti, dozvolite da vas povezem! Samo recite gde treba…”
Patrijarh ne htede da ga odbije, uđe i sede. Čim krenuše, videvši kako luksuzno izgleda ovaj automobil, upita ga patrijarh:
“A, je l’ te, oče, čiji je ovo auto?”
“Moj, Vaša Svetosti!” kao da se pohvali protojerej.
“Stanite!” zapovedi patrijarh Pavle. Izađe, prekrsti se i reče svešteniku: “Neka vam je Bog na pomoći!”
Foto: Instagram
Sveštenici prepričavaju i da je patrijarh imao lepe, udobne cipele. Te cipele, ustvari, nekada su bile ženske čizme, koje je neko bacio. Od njih je u svojoj radionici patrijarh načinio sebi dobre cipele.
Priča kaže da ga je obućarskom zanatu naučio neki čovek koji je popravljao cipele u blizini Patrijaršije, a neki kažu da je zanat “pendžetiranja đona” naučio u manastirima.
Jednog dana je video vozača ispred patrijaršije kako menja gumu i zatražio da mu pozajmi parče od gume koju je čovek nameravao da baci. Od te gume je izrezao kalup i tako zakrpio svoje cipele.
Umeo je patrijarh i da bude i strog.
Uoči jednog obeda, za trpezom su svi izgovarali molitvu. Jedan monah je ćutao. Patrijarh ga upita zašto ćuti, a monah je odgovorio da se moli u sebi. Patrijarh mu je na to rekao da onda treba i da – jede u sebi.
Priča se i da je dok je kao vaspitač radio u Banji Koviljači, iz ledene vode spasao dečaka koji se davio. Kao posledicu tog poduhvata dobio je, u to vreme smrtonosnu, tuberkulozu. Međutim, iako mu doktori nisu davali više od tri meseca života, on je uspeo da se oporavi i doživi duboku starost.
Zanimljivo je i da je najbližim srodnicima, patrijarh Pavle ostavio samo budilnik i sat.
Njegovim ordenjem, ali i pisanim delima, neprocenjive vrednosti – raspolagaže SPC.
Ovo je samo delić onoga što nam je u amanet ostavio voljeni srpski patrijarh.
