Pre tačno 23 godine, 09. aprila počela je bitka na Košarama koja je potrajala 67 dana. Mnogi srpski junaci branili su tada svoju domovinu svojim životima, a jedan od njih je i Zoran Perović iz čačanskog sela Ostra. Još uvek su, kako kaže, živa sećanja na sve strahote koje je tamo preživeo, kao i na stradale drugove.
– Pucaju teroristi, gađaju nas nekom `crnom strelom` koja baca dva kilometra i kad je završena pucnjava zovemo drugare da pođemo. Jedan se ne javlja, bio je pogođen u kičmu i odmah je umro, već je počeo da se hladi. Drugi je bio živ, pogođen u ključnu kost. Nas četvorica stavili smo ga u šatorsko krilo i nosili tri kilometra do naših položaja. Bio je sumrak, nemamo konopac pa krilo izmiče iz ruku, morali smo na krajeve da ubacimo kamen ili drvo, da ne isklizne iz šake – priseća se Zoran i priča za RINU.
Bio je redovan vojnik, nišandžija. Sa granice Srbije sa Albanijom 1999. godine, sa krvavih Košara, vratio se živ, ali sa 17 kopči na glavi.
– Drugog dana bio sam u krevetu u jednoj kući, kad su javili da padaju bombe. NATO avion zasuo nas kasetnim. Prvo pukne jedna, pa onda još pet za njom. Moj drugovi odmah su pobegli napolje a ja sam dužio `strelu` i dok sam se okrenuo da je uzmem, na glavu mi je pala greda. Utonuo sam u mrak i dva dana ležao u komi, u poljskoj bolnici. Srećom, izvukao sam se. Još mi stoji to ovde na glavi, imam ušivano ovde i onde, imam smetnju, slabo uveče spavam. Probudili su me ovi moji, sipali mi vodu i lupali šamare, u šumi su mi bolničari pomogli. Zavili su mi ranu, prenoćio sam sedeći, i sutradan odmah otišao na položaj, za nišan trocevca 20 milimetara – kaže Zoran.
Javnost je o Zoranu Peroviću saznala pre više godina iz priče novinara Gvozdena Nikolića o jednom siromahu iz Ostre koji pešice ide u 22 kilometra udaljeni Čačak, jer štedi novac da bi počeo da gradi kuću. Nosio je na leđima džak od 40 kilograma koncentrata.
Odmah je usledila pomoć sa svih strana. Lokalni privrednici nabavili su poljoprivredne mašine, a grad se postarao za kuću. Zoran danas mirno živi u svom rodnom selu i ostaće upamćen kao neko ko se nikada nije požalio na svoju sudbinu.
